У цркви у Чајничу се чува чудотворна икона Пресвете Богородице - Чајничка Красница. Са њене друге стране    је насликан св. Јован Претеча.  У цркви је изложена у стакленом оквиру који спрјечава њено оштећење. Стаклена витрина са иконом је постављена на трон који завршава дрвеним украсима налик круни.

По народном и црквеном предању, икона је једна од три слична сликарска дјела Св. Јеванђелисте Луке. Од оних других једна је у Јерусалиму, а друга у Хиландару на Светој Гори. Даље се каже да је давно донесена у манастир Бању код Прибоја на Лиму. У почетку је била у дому Немањића, па је цар Урош Милутин поклонио Бањи послије свог дужег боловања и излечења у манастиру. Ту је била до времена када су мошти Св. Саве  однесене из Милешеве и спаљене на Врачару. Пошто су у том периоду Турци опљачкали и спалили  манастир Бању, неки је сељак икону спасио из ватре, пренио је преко Лима и донио у Чајниче, гдје је смјештена у Стару цркву. Ту је стајала око 270 година па је послије премјештена у Нову цркву. Када се прочуло 1868. године да ће се обновити манастир Бања и да ће се икона опет натраг вратити, побунили су се сви становници Чајнича, па су и чајнички Муслимани хтјели то оружјем да спријече.

Оков је радио познати кујунџија, Ристо Андрић, 1868. године. Сав се био предао послу, затворио је радњу па је три године предано и истрајно радио код своје куће, док није завршио своје ремек дјело. У металној круни Богородице био је украсни дијамант величине мањег љешника и још неколико ситнијих, које су повадили и опљачкали официри и војници, по злу чувене „Вражје дивизије“.

Послије поменуте експлозије, дошле су непријатељске дивизије и опљачкале цркву. Обиле су црквену касу и из ње повадили и однијели све златне и сребрне драгоцјености, накит и папирни новац. Сви су Срби, жене и дјеца, устали те изнијели из цркве све ствари и књиге, а икону су однијели у  кућу Милке Спремо. Потом је пренесена у цркву села Стречање. Један свештеник је настојао да икона буде пребачена у Београд до завршетка рата, међутим народ се успротивио тако да је икона остала са њима.  Са Стречања икона је премјештена у једну пећину ради веће сигурности и обезбјеђења из бојазни и предострожности да не буде  опљачкана због скупоцјене златне и сребрнe ризе окова. Стога је извјесно вријеме чувана под јаком стражом. Из пећине је пренесена у село  Слатину (Фоча) и смјештена у тамошњу цркву, а одатле у село Трпиње, гдје је остала до краја рата скривена у једној малој пећини. Ту је свештеник повремено долазио и служио, а вјерници су долазили на молитву. Како је пећина била исувише мала са ниским отвором, улазило је само по неколико људи и то на кољенима, те је народ  у реду чекао да уђе и целива светињу.

Послије рата, када се средила Стара црква, икона је враћена на своје старо мјесто, и смјештена је у свој дрвени, украшени престол. Постављена је уз сјеверно-западни зид средњег дијела храма близу олтара. Сама икона врло је стара. Сликана је на дрвеној плочи са обје стране. Са предње је Богородица са малим Христом на руци, а на полеђини је Св. Јован Крститељ, који десном руком благосиља. Видљива су само лица, јер су остали дијелови допојасних фигура под оковом сребрне и позлаћене ризе, лијепе израде. Надалеко је чувена и позната ова српска, православна и чудотворна светиња, и то не само православнима, него и муслиманима, католицима и Јеврејима. Годинама и вијековима Њој приступају невољни, ожалошћени, болесни, исцрпљени душом и тијелом, грешници и покајници, осамљени и напуштени у тешким данима општенародних, природних или ратних невоља. Она је свима помагала и помаже. Ожалошћенима је била утјеха, болеснима исцјељење, прогоњенима заштита, сиромашнима покров и хранитељка, очајницима нада, грешнима покајање, залуталима пут и истина, убогима покровитељка и врагу противник. Многобројна су Њена чуда и доброчинства, која народ из давнина прати у Чајничу и са обје стране Дрине, по Херцеговини, Црној Гори, Босни и Србији. Вјерници су из захвалности окитили Њене Богоматеринске груди скупоцјеним даровима, који сијају као свједочанство и залог једне велике светиње и једне велике вјере оданога и богоноснога народа.